Проф. др Драган Петровић за ПОЛИТИКУ: Русија и Америка су показале вољу да свету обезбеде мир

ПОЛИТИКА НОВИНЕ, Субота, 03.05.2025
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: ПРОФ. ДР ДРАГАН ПЕТРОВИЋ, научни саветник у Институту за међународну политику и привреду у Београду

Русија и Америка су показале вољу да свету обезбеде мир

Све смо ближи постизању начелног договора у вези с окончањем украјинског сукоба између САД и Русије, који ће, највероватније, подржати и Кина, док постојеће администрације на челу ЕУ на то вероватно неће гледати са симпатијама

Специјално за „Политику”

Свет корача ка новом мултиполарном поретку, чији развој зависи од дијалога и компромиса, како би се најпре угасила ратна дешавања, те светом завладао мир. Руска Федерација и САД показале су вољу да свету обезбеде пут мира, као и да у историју уђу као ствараоци новог мултиполарног поретка, где ће хегемонизам бити угушен, уз изградњу нове безбедносне архитектуре. Као врсни познавалац међународних политичких односа, те политичке, економске и културне историје, посебно Русије и постсовјетског простора, о овим актуелним темама за „Политику” говори проф. др Драган Петровић, научни саветник у Институту за међународну политику и привреду у Београду.

Руско-украјински сукоб траје више од три године, током којих свет страхује од глобалног трећег светског рата и употребе нуклеарног наоружања. Како са данашње тачке гледишта анализирате овај сукоб и назире ли се његов крај?

Након више од три године сукоб у Украјини развија се у једном правцу, где се већ приближно могу сагледати неке исходишне тачке. Откако је сукоб почео, тзв. колективни Запад је прихватио начелно две важне хипотезе о узроцима и могућностима вођења овог сукоба. Прва хипотеза (коју су наметнули, пре свих, тадашња америчка администрација и врх НАТО-а) јесте да је, без обзира на околности, Руска Федерација највећи, или чак једини прави кривац за отпочињање украјинског сукоба. На основу ове хипотезе, западне силе су увеле разноврсне санкције Русији, а Украјини пружале вишеструку и обимну помоћ. Друга хипотеза је та да, наводно, Украјина уз западну помоћ може да се одбрани, или чак порази Русију, као означеног агресора.

Током претходне три године сукоба руска страна је издржала на унутрашњем плану притисак западних санкција, сачувала друштвену и политичку стабилност. Без обзира на чињеницу да су санкције извесно наудиле руској привреди, Русија се успела ослонити се на алтернативна тржишта и чак по БДП бруто паритету куповне моћи избила на четврто место у свету (а прво у Европи), и то управо током протекле две године, престигавши при томе Немачку и Јапан. Ширење БРИКС-а, где је управо Русија прошле године била домаћин заседања у Казању, те озбиљна сарадња у привредном и политичком смислу са њеним осталим чланицама, говоре о томе да Москва није остала изолована у овом периоду.

На фронту руска страна има иницијативу, иако је јасно да са постојећим ангажованим снагама померање линија иде изузетно споро и да је украјинска страна још увек далеко од пораза. Русија је као свој званични стратешки циљ одредила да Украјина мора бити ван НАТО-а, уз гаранције, те да четири југоисточне области (Доњецка, Луганска, Запорошка и Херсонска) у пуном територијалном опсегу, као и Крим, морају бити признате као њен саставни део.

Нови председник САД Доналд Трамп и Владимир Путин направили су значајан корак ка успостављању дипломатских односа своје две земље и исказали спремност на преговоре о трајном прекиду рата у Украјини. Који су интереси званичног Вашингтона у постизању договора, с обзиром на то да је садашња спољна политика САД у оштрој супротности са деловањем претходне америчке администрације?

Долазак на власт Доналда Трампа и његове администрације у САД у кратком року показује спремност званичног Вашингтона на споразум са Русијом. У низу изјава водећих људи Трампове администрације, али и на основу конкретних дипломатских потеза – показује се да се Русија не сматра више јединим, можда чак ни главним кривцем за отпочињање сукоба. Такође, изгледа да је у Вашингтону јасно да се чак ни уз даље хипотетичко повећање помоћи Украјини не може изменити ток рата. Трамп показује спремност да се ценка и преговара са Путином у вези с окончањем сукоба, али, чини се, и у вези с ширим договором о утицајима и интересима на ширем подручју Евроазије, па и света.

Могуће је да, и када се постигне договор, светска јавност неће бити до краја упозната са свим његовим финесама и клаузулама. За Трампа су веома важни економски интереси, будући да жели консолидовати привредну снагу Америке, смањити бројне издатке, посебно за безбедност, што изискује договоре и у безбедносној сфери са Русијом. Трампу је, такође, битно да се задржи позиција долара као светског средства плаћања, а Кина представља дугорочни изазов у перспективи за Америку. У сложеним односима између САД, Русије и Кине, Трамп покушава да побољша односе са Русијом, који су пали на нулти ниво у периоду док је у Белој кући био Бајден.

Какав статус има Европска унија у овим оквирима?

Америка заузима нешто другачији однос према ЕУ, која се на неки начин удаљава из првог круга сила које решавају не само украјински конфликт. У ЕУ су у њеним водећим силама на власти гарнитуре које нису задовољне оваквом политиком Трампове администрације, нити су спремне да прихвате Русију као силу која из украјинског конфликта излази као нека врста условног победника. Такође, неке од чланица ЕУ, којима треба додати и Британију, гледају на Русију као на потенцијалну опасност и, у сваком случају, на ривала. Стога су спремнији да и даље подржавају Зеленског и Украјину, те чак планирају да енормно повећају сопствене издатке за наоружање. Са друге стране, у ЕУ постоји известан привредни пад и раст опозиције ка постојећој политици. Такође, тешко је поверовати да ЕУ има капацитете у наоружању, па и финансијама, да може и даље помагати Зеленског и Украјину у наставку сукоба ако би Америка и Русија у главним тачкама направиле шири договор, не само о окончању украјинског сукоба.

Стога се стиче утисак да смо све ближи постизању начелног договора у вези с окончањем украјинског сукоба између САД и Русије, који ће, највероватније, подржати и Кина, док постојеће администрације на челу ЕУ то вероватно неће гледати са симпатијама. Но, напори за постизање споразума у вези с украјинским питањем нису једини у настојањима Трампа и Путина да постигну оквирни договор.

Руска Федерација има јасан став о томе да у преговоре улази са оствареном ситуацијом на терену, али и да јој је приоритет безбедносна заштита Руске Федерације, и то трајна – дакле, да се преко Украјине никада више не угрожава њена безбедност, што значи да Украјина не може бити део Северноатлантске алијансе. Уколико би се постигли договори у Ријаду, били би постављени и темељи новог мултиполарног светског поретка, али и нових граница. Какав исход видите након сусрета ових лидера у Ријаду?

Започети преговори САД и Русије имају шири фокус од самог украјинског конфликта. Реч је о укупним билатералним односима две силе, где су веома важни економски договори, али и договори о сферама утицаја и погледима на важна геополитичка питања у ширим регионима света.

Када је у питању украјински сукоб, имајући у виду ситуацију на терену, где је Русија у иницијативи и предности, Украјини одговара примирје, и то што пре. Русија тежи коначном и ширем договору и нема интереса од примирја као таквог. Могуће да ће Русија из тактичких разлога према САД и прихватити договор попут недавно прихваћеног примирја у оквиру енергетских циљева и фиктивног примирја на Црном мору. На основу доступних информација, Трамп је прихватио оквир да Украјина не може у НАТО и да мора да преда територије које држи Русија. Како Москва инсистира на четири области у пуном опсегу, готово сигурно је и то оно што ће Трамп прихватити, а говорио је и о спремности да се Русија врати у Г7. Како Русија инсистира и на договору о безбедности у Европи, то би могао бити предмет разговора.

Са друге стране, остају многа питања отворена – како ће тећи даљи преговори, да ли ће остати ратни сукоб још неко време и докле би то могло бити. Велика је вероватноћа да ће у Украјини у овој календарској години бити одржани већ одлагани председнички избори. Укупна позиција Украјине из ове перспективе остаје са многим питањима и неизвесностима, не само због предности Русије на бојном пољу већ и због спремности Трампа да се са Путином постигне шири договор.

Имајући у виду притиске са којима се у континуитету суочавала наша земља, која је претрпела и бомбардовање од стране НАТО-а 1999. године, где видите њено место у новом међународном поретку?

Генерални секретар НАТО-а Столтенберг у интервјуу за „Политику”, јануара 2018. године, говорио је да алијанса сматра Балкан својом сфером утицаја, а Русију једном од потенцијалних претњи за њихове интересе у овом делу Европе. Мој је утисак да је однос заснован на агресији, ултиматумима, вишеструким стандардима према Србима деведесетих, закључно са бомбардовањем 1999. године, био и један тест, полигон за оно што се накнадно примењивало према постсовјетском простору, у негативном односу према Русији.

Сада се фундаментално променио однос снага у свету. Те 1999. године БДП бруто паритета куповне моћи САД је био дупло већи од Кине, Русије и Индије заједно. Данас ове три силе, носиоци БРИКС-а и ШОС-а, имају приближно дупло већи БДП бруто паритета куповне моћи од САД. Размишља се о прекомпоновању НАТО-а и смањењу америчког војног присуства у Европи, у сваком случају, о умањењу издвајања средстава за одбрану Америке. У питању је и смањење чврстине тзв. Атлантског савезништва са ЕУ, што су фундаменталне промене, неизвесног правца и домета промене. У таквом амбијенту Србији је потребна унутрашњополитичка стабилност, повезаност и консензус у вези с нашим приоритетним геополитичким и егзистенцијалним циљевима. Видећемо како ће се све ове промене рефлектовати и на нас. Једно је извесно, а то је да ће утицај мултиполарног света убудуће постати видљивији и на Балкану.

Прочитајте чланак на сајту Политике
https://www.politika.rs/scc/clanak/671322/rusija-i-amerika-su-pokazale-volju-da-svetu-obezbede-mir